OLUJNI REPORT

NIKAD VIĐENO JUGO, PUTOPIS NA LINIJI KORČULA, ŠOLTA, SPLIT

NIJE TO LAKO RAZUMIT. PARAFRAZA DA SE S PONISTRE VIDI ŠOLTA RODILA SE UZ STRAVIČNO JUGO ZBOG ČEGA JE TRAJEKT PROMIJENIO KURS OD KORČULE DO SPLITA I SKRENUO PREKO ŠOLTE

 

Kormilo: SEGOR GARBER

Ovo je prava priča s mora jer sve je u nje za pripast se, ali i za krepat od smija. Ne fali joj ni užasa ni jeze. Jer moglo se sve zagropat i – tragično. Valja se znat odrišit. Pitanje je koja volta je za izać van iz ciloga gropa. A sve se dogodilo zadnje vrime dok je ludovalo jugo baš kao rijetko viđeno u Dalmaciji, pa je u tome gropu jedan otok mora oplovit oko drugoga. Lastovo je oplovilo Šoltu. I obratno. A kako?!? Drago mi je bilo sudjelovat.

U stravičnom olujnom jugu u splitskom akvatoriju brod Lastovo doživio je sve što se zna dogodit na moru, trajekt se u jednom momentu nagnuo kao da je jedrilica i samo što ga nije prevrnulo. A sad bi tribalo pitat putnike. Ma nigdi publike. Eno ih, svi povraćaju po kabinama i salonima. Bio sam jedini u publici, među rijetkima van kabine na palubi, lipo za gledat. Otok Šolta je dramatično pratio kako će kapetan trajekta Lastovo zaobići, kako oplovit

Šoltu. Jer to je bila finta ala Messi. Zakočio i zavrnuo se u mjestu pa natrag opet niz Šoltu čime se zaštitio od juga.

IZ PENZIJE U LEGENDU

Strašno provaljeno jugo za većinu nije bilo dobro, ali za mene je to bila avantura u kojoj sam se osjetio ponosnim i počašćenim to doživjeti na trajektu Lastovo, kultnom trajektu koji plovi kad ni jedan drugi ne može, a mora bit da neće još dugo. To je bilo posebno, dok si u salonu u zatvorenom, u želucu ti je loše, i u glavi, ali vani na otvorenome, na palubi, divota! Avantura! Uzbuđenje! Trajekt koji se ponaša kao da si u maloj barci, horizont se diže i spušta i prvo osjetiš uzdizanje, želudac ti se spusti dole, pa cijela masa broda, s nama na njemu odjednom kao da se nađe sama u zraku i počne padati, prova udara u val energično i sve se trese, dok krma gura kroz masu mora i bori se s valovima. U spuštanju s vala doslovno osjetiš kako su ti organi u zraku dok se nalaziš u slobodnom padu kojega zaustavlja nagli udarac prove u val koji se prebacuje do visine, razine najgornje palube gdje je i most. 

Zbilja, S ponistre se vidi Šolta. Taj otok, vidjet ćete, ne ide u penziju nego „okreće novi list u karijeri“, postat će brod legenda koji se naplovio od Korčule do Splita pa će se možda uvesti atrakciju od „turneje“ Korčula-Šolta-Split, taman za novu turističku sezonu. Tako bi Šolta kao najmanje poznati otok ispred Splita, mogla izroniti kao novi „ludilo“ Vis primamljiv za one koji obavezno žele vidjeti i doživjeti samo ono što nije nitko. Uostalom, ta linija nikad nije postojala. Sad možda krene Korčula-Šolta-Split. Samo triba organizirat i jugo. Jedriličari Srednjeg Jadrana s Korčule, Visa, Hvara i – Šolte – mogli bi i to.

AMERIGO VESPUCCI NOVA LINIJA     

Za pomorce to možda nije strašno, ali za obične putnike koji su ka kumpiri plovili po palubama Lastova svakako je bilo nesvakidašnje iskustvo. Prijatelj Korčulanin Petar s nama na trajektu reka je: "ja ovo nikad nisan doživi". I radnik Jadrolinije radi već pet godina i nikad još nije doživio ništa slično.

Predviđeno putovanje moralo je trajat tri sata, a ispalo je četiri i po. Svi se slažu da to ne bi ni jedan drugi trajekt uspio oplovit. Mora bit da su i njega poslali u penziju. Ili se i on kao Amerigo Vespucci vrtija po zemaljskoj baloti sve dok nije otkrio da je doplovio do Amerike. Znači, nova linija Korčula, Šolta, Split – mogla bi se zvat „Amerigo Vespucci“.

U tako rano jutro, slabo naspavani, kao da je sve bilo nekakav delirij, iluzija ili san, nije ti dobro, i ne možeš ništa učinit oko toga, znaš da će trajat još satima i da jednostavno triba "preživit".

Kako sam shvatio da idemo oko Šolte? Dižem se i održavajući ravnotežu i držeći se za sve moguće oko sebe, izlazim van salona i idem zapalit gledajući valove. Čim sam izašao, vidim da prolazimo kraj nekog otoka, s desne strane broda, vidim standardnu našu obalu i čujem tipa kako govori da je to Šolta. Nasmijem se, ali ne podrugljivo i dobacim mu "ne može to nikako bit Šolta kad idemo od Korčule prema Splitu. To je sigurno Brač." On mi pokazuje na svom mobitelu kartu i našu GPS-lokaciju i uistinu vidim, mi se krećemo tako da ćemo proć između Šolte i Drvenika, nevjerojatno! Tada se sjetim kako mi je čudno bilo kada sam kroz prozor iz salona vidio Vis kako ostaje iza nas s lijeve strane, čudno mi je bilo da se krećemo tako, ali tako umorni i izmučeni, nisam ni razmišljao dalje, nego zatvorio oči i pokušavao zaspati. 

BRAVO, KAPETANE!

Prvi dio puta bio je OK, pa onda nakon nekih sat, sat i pol postalo je sve jače. Vjetar je zapuhao iz takvog smjera da je trajekt prošao Brač, pa onda i Šoltu, i onda se naglo u jednom mjestu između Drvenika i Šolte, baš naglo u mjestu, okrenuo direktno prema Splitu gdje smo nastavili malo ugodniju vožnju s valovima u krmu. Svaka čast kapetanu!

Većina ljudi nije se micala sa svojih sjedala osim što ih je sigurna većina njih povremeno odlazila u WC. Nekoliko ljudi djelovalo je kao da ih ipak ne smeta. Gušta san da sam bio jedan od njih, barem prva tri i po sata. Preko puta mene Slavonce koji su imali nekog posla na Korčuli, ništa njih ne muči, pričaju skoro veselo, iako do kraja je i njih izmorilo, ali većinu vremena bili su OK. Čudno mi je bilo da izmedu svih otočana i nas iz obalnih gradova, tu Slavonci nemaju problem s mučninom. U jednom trenu čujem jak udarac, otvaram oči jer sam ih držao zatvorene u nadi da ću možda zaspati, iako sam znao da više neću, samo na početku puta sam uspio.

Otvaram oči i vidim starijeg čovjeka, turist, ne priča hrvatski, pao je na leđa jer mu se prevrnula stolica od nagiba broda. Udario je zatiljkom u pod, skočili smo Slavonac i ja i još jedan pa ga podigli. Dobro je udria, ali do kraja puta se već smija i gleda na to kao na avanturu. Njegova partnerica bila je jedna od tih nas nekoliko koji smo uživljeno šetali po brodu, snimali i doživljavali takvo more, gledali smo s otvorenog dijela trajekta, čvrsto se držeći za ograde.   

Jedna slika je pala sa zida, druga se ljuljala lijevo-desno i neprekidno naginjala prema naprijed. Kante za smeće su klizale malo lijevo pa malo desno, jer su ipak bile vezane konopima, brod je bio spreman. Bilo mi je super šta su se svi međusobno nepoznati ljudi mrvu kao sprijateljili, odavali su poglede koji su govorili "izdržat ćemo". Zvuči malo smiješno, kao da je bila riječ o preživljavanju. Za nas sigurno nije, ali je jako neugodno to stanje u kojem ti je tako loše i znaš da još dugo neće završiti, osjećaj anksioznosti i bespomoćnosti. Za brod ne znam koje su to opasnosti, ne vjerujem baš da bi nas prevrnulo da smo se okrenili prije Šolte prema Splitu i da su valovi došli skroz bočno, ali mislim da bi se sva auta razletjela po garaži...

Zima je počela.